Aikido (Umeće mira) je borilačka veština, avrstana u sistem samoodbrane ali i naèina života koju mogu vežbati i izučavati ljudi svih starosnih doba. To je veština u kojoj ne postoji klasičan vid sportskog takmičenja sa protivnikom i osvajanja poena, nego je samurajski sistem borenja i življenja, poznat pre svega po prijateljstvu, odlučnosti, stabilnosti, istrajnosti i hrabrosti. Uz to ona zahteva od učenika da razumeju, prepoznaju i reaguju u slučaju opasnosti.

Aikido je veština koja ne zahteva veliku fizičku snagu i zasniva se na bacanjima i polugama od kojih su neke nastale iz džiju džice a neke tehnike i bacanja su proistekla iz kenđucua. Aikido se ne zasniva na udaranju ili šutiranju protivnika već se fokusira na korišćenje energije protivnika da bi se uspostavila kontrola nad njim ili da bi protivmika odbacili od sebe. On nije statična veština, naprotiv, naglasak je na pokretu i dinamičnom kretanju. Posle bližeg upoznavanja vežbači aikida će naći u aikidu ono sto su tražili, bez obzira da li se radi o upotrebljivim tehnikama samoodbrane, duhovnom prosvetljenju, fizičkom zdravlju ili duševnom miru.

Iako je aikido relativno nov u svetu borilačkih veština, on je nasleđe bogatog kulturnog i filozofskog porekla. Aikido je stvorio Morihej Uešiba (1883-1969) u Japanu. Pre nego što je stvorio aikido, Uešiba je opsežno trenirao nekoliko različitih formi džudžicu, kao i borbu mačem i kopljem. Posvetivši se i proučavanju religije izgradio je učenje o opštoj harmoniji i društvu. Sjedinjavajući ove principe sa svojom borilačkom veštinom, Uešiba je neke aspekte aikida razvio u skladu sa svojim filozofskim i religioznim učenjem.
Aikido elementarno nije sistem borbe, već je pre svega sredstvo samousavršavanja i napredovanja. Aikido nema turnira, takmičenja i borbe ili „sparinga". Umesto toga, sve aikido tehnike se uče grupno, tempom koji odgovara sposobnostima svakog pojedinca koji trenira. Prema osnivaču, cilj aikida nije poraziti druge, već pobediti negativnosti koje se nalaze u našem umu i sprečavaju njegovo funkcionisanje. U isto vreme, potencijal aikida kao sredstva samoodbrane ne bi trebalo ignorisati. Jedan od ratloga za zabranu takmičenja u aikidu je taj što bi mnoge tehnike morale biti isključene jer bi mogle izazvati ozbiljne povrede. U kooperativnom treningu, čak i potencijalno smrtonosne tehnike mogu se vežbati bez suštinske opasnosti. Niko ne postaje majstor za nekoliko meseci. Postizanje majstorstva u aikidu je jednostavno stvar neprekidnog i posvećenog treninga.
Naziv Aikido nastao je od tri japanske reči: AI( ) KI( ) DO( ) , koje mogu biti prevedene kao put postizanja harmonije sa kijem Univerzuma. Ki se u svome najjednostavnijem tumačenju može označiti kao „praenergija" kojom je ispunjeno sve oko nas i mi sami. Ravnoteža i tok te energije u našem telu i njena razmena sa prirodom određuje naše psihofizičko stanje i zdravlje. U borilačkom smislu, kroz tehnike aikida, ovaj princip harmoničnosti ogleda se u ideji da se uklopimo u napad i da energiju napadača iskoristimo za odbranu. Primena ovog i svih ostalih principa na kojima se zasniva aikido može se spoznati jedino na treninzima.
Današnji aikido ima svoje korene u ratnoj veštini jedne od najstarijih japanskih feudalnih porodica, Minamoto Takeda. Smatra se da je princ Teijun, šesti sin cara Seive (850-880), izmislio veštinu borenja pod nazivom aiki džucu. Preko prinčevog sina Cunemota veština je preneta do sledeće generacije Minamoto. Ovu veštinu dalje usavršava Šinra Saburo Jošimicu, veliki general i strateg, mlađi brat Jošija Minamota, takođe ratnika. Njegovi sinovi se razvijaju u poznate borce, dodajući nove elemente i tehnike i prilagođavajući ih tada poznatim hladnim oružjima. Drugi Jošimicuov sin Jošikijo, živeo je u dvorcu Takeda u pokrajini Kai.
U epohi kamakura (1185-1336), rađa se samuraj i tokom narednih vekova, svaki klan razvija specifične škole borenja, koje su pohađali samuraji. U Japan dolazi i veliki broj učitelja iz Kine. Javlja se i veliki broj škola mačevanja i džudžice.
Sve veštine su tokom narednih vekova bile najstrože čuvane tajne i odavanje tehnika škole, nekome van klana, kažnjavalo se najstrožijom kaznom, smrću. Veliki deo efikasnosti i moæi drevnih škola džudžice, bio je upravo u tajnosti tehnika.
Epoha sengoku (1467 - 1600), donosi stogodišnji rat koji je opustošio Japan i u tom periodu se u praksi usavršavaju mnoge tehnike džudžice. Krajem ove ere, dolazi do opadanja moći porodice Takeda i glava porodice Kunicugu, 1574 god. premešta dvorac iz Takede u Aizu. Borilaćke tehnike, koje je preneo svojim naslednicima, bile su poznate po nazivu, aizu todome veština. Početkom edo perioda (1600-1867), završava se epoha ratova i počinje epoha mira, a Japan se ujedinjuje pod Tokugava šogunatom.
U tom periodu Takeda klan iz Aize, svoju veštinu čuva i usavršava u potpunoj tajnosti, sve do meiji perioda 1868. godine. Tada Japan izlazi iz vekovne izolacije i, pod zapadnim uticajem, ukida se feudalni sistem. Na novo doba mnogi samuraji nisu mogli da se priviknu, jer više nije bilo ratova, a vatreno oružje je potisnulo hladno.
Tradicionalnim veštinama zapretilo je izumiranje. Glava porodice i mačevalačkog Aizu klana, Sokagu Takeda (1860-1943), tada je počeo da podučava veštinu borbe daito rju aiki džudžucu, izvan kruga porodice, putujući Japanom sve dok se nije nastanio na Hokaidu. Najbolji učenik Sokagu Takede bio je Morihej Uešiba, osnivač aikida, čovek retkih vrlina i sposobnosti, obogatio je Daito školu delovima drugih drevnih veština koje je u mladosti prouèavao, među kojima su najvažnije jagju šingan rju džudžucu, šinkage rju džudžucu, kito rju džudžucu, tenšin šinjo rju džudžucu, so džucu, i druge. Dodao je vlastite zahvate i uveo nove principe kojima je oplemenio mnoge tehnike daito rju, u skladu sa svojim uverenjima. Rezultat je bio aikido, koji se kao veština konačno formirao pedesetih godina 20. veka i zauzeo svoje ugledno mesto u budo porodici.
Najveća i najstarija aikido organizacija je Aikikai hombu, pod vođstvom osnivačevog sina Kišomaru Uešibe do 1999., a nakon toga unuka Moriteru Uešibe. Najpoznatiji instruktori Aikikai organizacije su: Morihiro Saito, Hiroši Tada, Kazu Čiba, Nobujoši Tamura, Kacuaki Asai, Masatomi Ikeda, Hideki Hosokava, Masatake Fudžita, Šoji Nišio, Jasuo Kobajaši, Micugi Saotome, Jošiaki Jokota i drugi, a od nejapanaca Kristijan Tisijer, Stiven Sigal, Vilijam Smit i drugi.

Od godine koju navodi veliki učitelj i osnovač aikida Morihej Uešiba (1883-1969) kao presudne za formiranje aikida, ova veština proširila se na preko stotinu zemalja širom sveta. Smatra se da danas više od 2 miliona ljudi vežba aikido. Najveći broj aikidoka je kroz nacionalne organizacije udružen u Svetsku aikido federaciju (International Aikido Foundation) sa sedištem u Tokiju, na čijem čelu se danas nalazi unuk osnivača aikida, Moriteru Ueshiba. Jedini predstavnik IAF-a za srbiju je Srpska Aikido Federacija. To znači, da vežbajući u našim klubovima, postajete članovi te velike porodice i da pojasevi koje dobijete važe u celom svetu.